Noćni svetleći oblaci
PDF Array Štampa Array El. pošta
Tokom letnjih noći, ponekad se može osmotriti fascinantna atmosferska pojava noćnih svetlećih oblaka (noctilucent clouds). Ponekad su bledi, jedva vidljivi a ponekad višebojni, izražajni oblaci delikatne strukture koji svetle jedinstvenom svetlošću. Javljaju se u letnjem delu godine, najčešće u periodu jun-jul. Pojavljuju se u dugim paralelnim sjajnim trakama vlaknaste strukture a trake obično izgledaju kao da su spojene skupom talasa.
Istraživanja o atmosferskim procesima velikih visina u 19. veku bilo je veoma malo. Kada 1883. godine desila snažna erupcija vulkana u Karakatau, pojavili su se mnogi noćni svetleći fenomeni u celom svetu i pažnja istraživača je usmerena ka višoj atmosferi, između ostalog i noćnim svetlećim oblacima. Zbog pojave ovih oblaka pri erupcijama vulkana oni su dovođeni u vezu sa vulkanskom prašinom koja je dospevala u atmosferu u ogromnim količinama. Međutim, ta teorija je odbačena , jer je posle dosta sakupljenih podataka o njihovom pojavljivanju utvrđeno da oni nisu povezani samo sa vulkanskim erupcijama. Tridesetih godina 20. veka priroda noćnih svetlećih oblaka tumačena je kosmičkom prašinom, kao posledica povremene pojave pljuska meteora. Naime, na visinama od 50 do 80 km postoje slabe uzlazne struje vazduha, koje zadržavaju meteorsku prašinu u periodu od jednog dana do nedelju dana, i tako se u tim oblastima može nakupiti velika koncentracija prašine. Ta meteorska prašina služi kao jeazgro kondezacije na kojima se ledi sva prisutna vodena para. Pri tome se čak pretpostavlja da vodena para dospeva i iz vanzemaljskih izvora.
Noćni svetleći oblaci su toliko tanki da reflektuju manje od 1 promila (hiljaditi deo) sunčeve svetlosti koja pada na njih i zbog toga posmatrač mora biti u najpovoljnijem položaju bi ih mogao videti. Najčešće se javljaju između 50 i 65 stepeni geografske širine. Južnije od toga, nebo je isuviše tamno jer je Sunce više od 12° ispod horizonta (astronomski sumrak) a severno od 65 stepeni nebo je isuviše svetlo jer je Sunce manje od 6° ispod horizonta (običan sumrak).
Noćni svetleći oblaci su vidljivi i iz svemira. U tom slučaju se nazivaju “polarni mezosferski oblaci”.
Visina na kojoj se javljaju iznosi 80 – 85 km gde temperatura iznosi oko -123°C. Nalazi se neposredno ispod mezopauze gde se temperatura spušta ispod -160°C.
Ispočetka se smatralo da ovi noćni svetleći oblaci nastaju zbog nukleacije kristala leda oko meteorskih čestica kao što su čestica nikla ili gvožđa ali poslednja hipoteza govori da se nukleacija dešava na česticama zemaljskog porekla. 
Mezosfera je toliko ekstremno suva i hladna da je vrlo neobično da u takvim uslovima uopšte može doći do stvaranja bilo kakvih oblaka. Objašnjenje leži u veoma niskim temperaturama koje vladaju na tim visinama koje omogućavaju da i minimalna količina vode izazove zasićenje i stvaranje oblaka. Dopremanje vode se iz nižih slojeva atmosfere vrši gravitacionim talasima ali i razlaganjem molekula metana pod uticajem ultraljubičastog zračenja. Količina vode je ekstremno malo, samo nekoliko molekula na milion drugih koji se na tim visinama nalaze. Detalji formiranja noćnih svetlećih oblaka još uvek nisu sasvim razjašćeni.
Noćni svetleći oblaci mogu imati različit izgled, najčešće se javljaju u obliku prozračnog prekrivača, traka, talasa i kovrdza. To je vrlo koloritan fenomen i zbog toga uvek predstavljaju atrakciju za posmatrače. Uglavnom su plavičasti ali često imaju i primese crvene, zlatne i bele što delimično zavisi od ugla sunčevih zraka u odnosu na horizont. Plava boja je prouzrokovana apsorpcijom sunčeve svetlosti od strane ozona. Noćni svetleći oblaci su slični cirostratusima, oblacima koji se mogu naći u višim delovima troposfere, ali se u sumrak mogu razlikovati jer cirostratusi ne svetle. Noćni svetleći oblaci se mogu videti jednom ili dva puta nedeljno tokom sezone koja traje 3 zimska meseca, pod uslovom da nebo nije oblačno.
