Ponovo o globalnom zagrevanju
NOAA , Nacionalni klimatski centar SAD, je upravo objavio da je, ako imamo u vidu temperature površine mora i kopna, prvih 8 meseci 2010., (uz 1988.) najtoplija godina od kad postoje merenja. (od 1880.god.). Meteorološko leto, jul-avgust 2010.godine je drugo najtoplije leto, odmah posle leta 1998. koje je do sada bilo najtoplije. Po nekim podacima, više od 15000 ljudi je umrlo od posledica izuzetno toplog talasa koji je zahvatio zapadne predele Rusije tokom jula. Požari zbog velike vrućine su uništili oko 2000 domova i ugljenisalo preko dva miliona hektara šuma i njiva. Zbog suše, proizvodnja žita je smanjena za trećinu.
Sve se to događalo u godini kada je u većem delu Evrope i SAD zabeležena neuobičajeno hladna zima, a takođe i leto hladnije od prosečnog..
Pored toga, objavljeno je da se led na okeanu koji okružuje Antarktik povećava?!
Kako pomiriti ove, naizgled kontradiktorne podatke?
Važno je napomenuti da se podaci NCDC o rekordno toploj godini, odnose zapravo na kombinovane podatke o temperaturi kako iznad okeana tako i iznad kopna, i to širom sveta. Atmosfera je izuzetno kompleksan sistem u okviru koga, u isto vreme, mogu biti ekstremi i hladnoće i toplote, što se na kraju odražava na neku ukupnu, prosečnu vrednost.
Ljudi reaguju na ono što osećaju i nakon hladne zime zabrinutost javnosti u SAD-u i Evropi oko globalnog zagrevanja je oslabilo ili čak sasvim nestalo. Ipak, ako pogledamo prosečne globalne temperature u januaru 2010.god., vidimo da su mnoge oblasti značajno toplije od proseka (crvene tačkice na slici).
Pogled na širu sliku je od ključnog značaja za razumevanje vremenske, odnosno klimatološke situacije. Ukupna površina SAD zauzima manje od 2% površine Zemlje, tako da je hladna zima sigurno ostavila utisak na Amerikance ali dešavanja u SAD-u ne znače mnogo na globalnom nivou.
Karta napraviljena na NASA’s Goddard Institutu za proučavanje svemira prikazue petogodišnje anomalije (2005-2009) na Zemlji u odnosu na srednju temperaturu za period od 1951 do 1980.godine. Crvena boja označava pozitivnu anomaliju od 3.6 stepeni Farenhajta. Plave oblasti ukazuju na oblasti sa negativnom anomalijom odnosno na predele gde je temperatura u periodu 2005-2009 bila niža od srednje vrednosti za period 1951-1980. godine.
Na osnovu nje se može naslutiti odgovor na pitanje: “Kako je moguće da se led na Antarktiku povećava u rekordno toploj godini?” Jiping Liu i Judith Curry, sa Univerziteta u Džordžiji, SAD, su otkrili da se globalni hidrološki ciklus ubrzava. Naime, zbog globalnog zagrevanja dolazi do većeg isparavanja okeana usled čega se povećava količina vodene pare u atmosferi, što neminovno vodi i povećanju padavina a to se ispoljava I na količinu snežnih padavina na Antarktiku injegovoj blizini. To utiče I na hlađenje I stabilizaciju temperature južnog Pacifika što je, za sada, u suprotnosti sa globalnim trendom.
Ipak Liu I Curry veruju da će, postepeno, I led na Antarktiku podpasti pod uticaj globalnog zagrevanja kao što se to već dešava na Arktiku gde je količina leda smanjena za 22% u odnosu na period od 1979 do 2000.godine.
Sistemi u prirodi retko prate pravu liniju, zato moramo posmatrati linije trendova. Ali šta je trendovima u prošlosti? Zar se klima nije I ranije menjala? Naravno da jeste. Problem je u tome što dešavanja u prošlosti I prirodne sile ne objašnjavaju ono što se trenutno dešava. U nastavku je prikazan grafikon promene klime na osnovu prirodnih mehanizama tokom poslednjih hiljadu godina, zajedno sa grafikonom promene temperature datom na kraju.
Može se videti kako temperaturne fluktuacije, odnosno promene, prate promene vulkanskih erupcija I promene u solarnom zračenju – sve do industrijske ere. Jedinu liniju koju promena temperature u indistrijskoj eri prati je linija “svih ostalih sila” a to se uglavnom odnosi na čovekov uticaj.
Mehurići vazduha zarobljeni u Antarktičkom ledu pokazuju da se tokom 800000 godina,
količina ugljen dioksida u atmosferi menjala u regularnom intervalu od 180 do 300 delova na milion ( 0,013-0,03 %). Takođe se vidi da je za prirodni porast količine CO2 od 30 delova na milion potrebno hiljadu godina.
Trenutno se u atmosferi nalazi 388 delova na milion (0,0388%), a porast od 30 delova na milion je ostvaren za samo 30 zadnjih godina!
I dok se debata o postojanju I uticaju čoveka na globalno zagrevanje nastavlja, poslednja studija o najvećim rizicima za čovečanstvo je na prvo mesto izbacila klimatske promene. Zaključak studije je da zbog ustupaka ekonomiji, političari nisu dovoljno jasno predočili javnosti posledice globalnog zagrevanja.
